Сазнајте о /

Функционални партнерски однос и опирање њему

Функционални партнерски однос и опирање њему

Изгледа да свако зна како изгледа срећни пар или породица. Срећни пар или породица поседују обележја на која можемо да укажемо и око којих се вероватно можемо сложити. Која су то обележја? Срећни парови и породице, по нашој дефиницији, обично поседују неку комбинацију ових обележја. Они:

  • Чују једни друге
  • Поседују властита осећања и замисли
  • Размењују замисли тако да постижу међусобно слагање
  • Радије постављају један другом питања него што праве претпоставке
  • Без страха се сучељавају и прихватају разлике
  • Прилагођавају се једно другоме
  • Боре се за оно што је „право“ или добро“ за обоје или за све
  • Почињу, развијају и завршавају расправу или догађаје не везујући се за њих
  • Деле патње, знатижеље, кајања, нерасположења, нежност – мноштво потреба и недостатака
  • Уче да прихвате „да“ са захвалношћу а „не“ на учтив начин без зловоље
  • Крећу се од једног искуства ка другом не таворећи у њима
  • Одустају од потребе за нечим што је безнадежно недоступно
  • Праве шале на сопствени рачун
  • Утичу једно на другога
  • Подржавају интересовања и подухвате једно другоме
  • Показују понос због успеха и самилост због тренутних назадовања оног другог
  • Међусобно поштују приватност и у исто време је нарушавају када се други повуче у болу
  • „Воде рачуна једно о другоме“ када се нешто важно догађа
  • Подносе необичне и нове идеје једни код других и заједно маштају

Вежбање оваквог понашања је, као што је свима познато, тешко.

Прво, добро функционисање захтева рад – често је то тегобан и напоран рад.

Друго, парови и породице су у већини случајева лоше обучени у вештини вођења породичног живота. Обука једне генерације је једна од функција претходне генерације. Лоше функционисање се преноси с једне генерације на следећу као врста болести, као породична „фалинка“. Пошто су ови образци лошег функционисања најчешће несвесни, сматрамо да свакој сили у нама која тежи „добром функционисању у оквиру пара или породице, постоји несвесна сила подједнаке вредности која јој се одупире, која „пружа отпор“ добром контакту између чланова пара или породице.

Треће, свесност о неким стварима је скоро неподношљива, а неке стввари је сувише тешко учинити.

Неиздржива свесност и сувише тешки поступци

Ми често не чујемо једни друге: сувише је болно сазнати нешто страшно или неугодно или срамно или чак лепо о нама самима или онима око нас. Тешко је то чути и тешко је то рећи.

Ми не признајемо сопствена осећања и идеје нерасположења, љубоморе, гнева, глупости, стидљивости, маленкости, претераног улепшавања небитних ствари, прецењивања неинтересантних идеја, ограничености, неспретности и слично. Њих је такође, сувише тешко чути.

Ми такође не размењујемо идеје које би нас међусобно „усагласиле“ или зато што не желимо да напустимо своје мишљење или зато што смо сваки пут када смо покушали да се прилагодимо у детињству, добијали батине, били посрамљени, правили омпромисе, бивали напуштени, вређани, задиркивани, потцењивани, да смо будаласти или глупи и затим остављани да патимо. Исувише је тешко пустити такав бол у себе (или из себе).

Ми не постављамо једни другима питања зато што би нам могли рећи да смо превише наметљиви или би могли да се плашимо да ћемо звучати глупо. Могли бисмо чути одговоре који ће нас натерати да се осећамо ужасно у вези са самима собом или бисмо могли да откријемо како се лоше понашамо према другима или би други могли да наша питања сматрају погрешним или узалудним. Овакву свесност је исувише болно носити у уму или срцу.

Ми можда не ћелимо да прихватимо међусобне разлике зато што је једноставно неприхватљиво да би брачни партнер, родитељ или брат или сестра могли да „мисле на тај начин“ или да буду тако неосетљиви, наивни, идеалисти, глупи, злобни, ускогруди или небрижљиви. Према томе, зашто бисмо желели да се свесно прилагодимо тако различитом гледишту? Права је казна бити тога свестан, то сувише боли.

Зашто бисмо се ми борили за нешто када смо у прошлости стално „губили“, када смо били исувише слаби или сувише беспомоћни да храбро станемо насупрот брачног партнера, наших родитеља или браће и сестара? Зашто бисмо тежили ка другима када су нам у прошлости говорили да смо „себични“? Зашто се борити за нешто због чега смо увек били „надмудрени“ од стране нашег брачног партнера или породице због „другачијег начина“ на који смо се понашали? И зашто бисмо се борили за нешто када у прошлости наше речи нису слушали, нису разумели нити су их ценили?

Списак наших несвесних примедби на такве идеале – идеале рођене у младалачким сновима и оптимизму – је бескрајан. Ми смо много пута искусили одбијање, бивали дубоко повређени и разочарани. У нашем несвесном селфу садржане су ове повреде.

Лако је говорити о развоју као дивном, ослобађајућем процесу који проширује ум. Али није лако посматрати шта се ту заиста дешава и није лако носити одговорност за оно што се чини или не чини. Често је неподношљиво болно живвети са губицима, са неизбежним сопственим поразима и неизбежним поразима других до којих нам је стало и сагледавајући стање света. Велико је оптерећење бити потпуно свестан свих ових ствари. Знати је благослов, па ипак са знањем долази и казна у виду патње због тог знања. Није никакво чудо да већина нас делимично спава. Ова поспана будност, ова креативна адаптација на бол у свету изражава се као отпор према контакту и према свесности. На овај начин, отпор је тип контакта у коме се дозвољава избегавање једног типа контакта у корист одржавања контакта са нечим другим али не и директних искустава, за организам месвесност постаје „мање од два зла“. Ипак, ја ћу у овој расправи приказати отпор у његовом традиционалнијем појмовном пдређењу као дисфункционалан облик избегавања контакта и свесности.

Ми никада нисмо сами у нашим отпорима. Они се развијају у нашем детињству уз суделовање наших породица и протежу се од тада до наших садађњих значајних односа. Потребно је најмање два учесника у отпору а и цела породица може да учествује у блокирању. Отпори имају сврху пролагођавања да би се преживело. Они се усвајају и развијају кроз свесну или несвесну сарадњу чланова у породичној средини и на тај начин су и научени и наслеђени. Коначно, они се износе ван система у спољашњи свет и у друге системе веза.

Отпори који се дешавају пре или у току фаза циклуса међуљудског система контатка

Десензитизација. Блокирање сензација кроз отупљивање рецептора, укључујући селективно чувљење (слушање); тактилна неосетљивост; неспособност разликовања једва приметних или чак очигледних квалитета у другима. Последица је досада или незаинтересованост. Одржавање окружења сиромашног стимулусима; прихватање досаде као последице.

Одсуство система културних карактеристика које стимулишу; обезврешивање/страх од узбуђења.

Пројекција. Приписивање сопствених узбуђења (мисли, осећања, веровања итд.) другима. Последице – унутрашњи доживљаји се приписују другима. Онај који пројектује и прималац који може да: 1) понуди мало личних информација и обесхрабри покушаје да се оне добију; 2) прихвати пројекције без одбијања.

Ограничена комуникација и речник; обезвређивање и расправљање о стварима; неразмењивање свесних (освешћених) садржаја.

Интројекција. Прихватање без одавирања идеја, информација, вредности, веровања итд; делање као да особа „треба“ нешто да у ради и то без испитивања последица; идентификација са окружењем и понишватање селфа. Онај који интројектује и даривалац који намеће мишљења, упутстава итд. Може да се опире напорима за разградњу и асимилацију – на пример расправљањем о стварима.

Вредновање делања на уобичајен начин без усаглашавања са савременим вредносним системом како би се делање уклопило са актуелним ситуацијама.

Ретрофлексија. Окретање енергије према унутра; особа чини себи оно што би желела да чини свом окружењу; манифестовано кроз избегавање агресије, избегавање могућег разочарања, одржавање самодовољности. Последице: самоуништавајуће понашање, болест и кривица.

Прихватање без разликовања туђег соматизовња емоција / узбуђења (на пример без окренут према унутра који за последицу има главобољу). Особе у односу не нуде ништа. Нико ништа не тражи.

Прецењивање самодовољности и интерперсоналних граница; систем одбрана и појачања телесних симптома као начин изражавања емоција.

Дефлексија. Скретање са сопствених или туђих осећања и узбуђења помоћу пребацивања пажње са контакта на нешто друго; смањивање напона или набоја интеракције.

Прихватање или помоћ у дефлектовању; задовољеност „незавршеним послом“. Склоност да се крене са новим послом без завршавања старог посла.

Потпомагање спољашњих контаката; лоше дефинисан гранични процес који допушта ускраћивање контакта у оквиру система; обезвређивање конфликта у оквиру система културе; вокабуларном систему недостају речи за конфликт као борба, свађа итд.

Конфлуенца. Брисање граница између селфа (себе) и других и/или окружења; недопуштање сепарације и/или разликовања селфова (себе од/и другога). Одвојеност је неподношљива; пријањање једних уз друге; договор да се остане заједно

Систем има ограничену историју у решавању проблема; механизми или ритуали система насупрот агресији или неслагању; „не љуљај чамац вредности“.

Конфлуенца у блажој форми – тешкоћа у процесу растајања. Партнер доживљава анксиозност током растајања, сепарације и диференцијације; као исувише дуго држање пружене руке у немом филму: „Окамењени покрет“. Систем у коме су неактивност и неиспуњено време супротстављени ритуалима и процесима који их прекидају, као на пример непрекидан говор док се сви не сложе и не постигне истоветност.

Zinker J.C. Couple teraphy, Gestalt Institute of Cleveland Press, 1994.

Питајте психолошког саветника

"Поштовање, било би ми јако драго ако ми можете одговорити на моју поруку јер ми је потребан стручан савет. Са дечком сам 5 година, он је увек према мени био пажљив, волео ме је и ја њега још увек волим али..."

"Имам 22 године, успешна сам студенткиња треће године права и имам осцилације у расположењу. Дешава ми се да се пробудим нерасположена, знајући да немам разлога за то, али и неспособна да то променим..."

"Имам 34 године,троје деце и живим у другом браку који желим да сачувам. У први брак сам ушла млада и непромишљена, и родила првог сина. Као у некој бајци, сам упознала свог садашњег супруга, који ме је..."

"Студент сам треће године Факултета за менаџмент, имам двадесет једну годину. У последње време запажам код себе изразиту аутодеструктивност. Мој живот и будућност, у сваком погледу доведени су..."

Анкета

Која тема вас највише занима?

Форум