Питајте психолошког саветника /

Центар за лични развој

КАКО ДА ПОВРАТИМ ДЕЧКА?
20.02.2015

Поштовање, било би ми јако драго ако ми можете одговорити на моју поруку јер ми је потребан стручан савет. Са дечком сам 5 година, он је увек према мени био пажљив, волео ме је и ја њега још увек волим али... До пре годину дана са њим ми је било супер, и онда су почеле свађе око глупости јер сам ја по природи свађалица. Остављала сам га неколико пута и увек му се враћала а никад га нисам преварила, увек сам мислила да имам потребу да будем са другим уствари кад се посвађамо тек тада видим колико ми је тешко без њега. Сада сам га опет оставила и желим да му се вратим а он више не може, каже да ме воли али не зна шта осећа, да више није као пре. Знам да сам га веома повредила, сломила му срце, он каже да не зна шта да ради јер не зна шта осећа. Увек га браним пред другима, јер је он много добра особа и не могу допустити пошто га волим да га неко искоришћава и тада се свађам са тим људима због њега. Не знам шта да радим сада, ја стално плачем и мислим на њега, мислим да га у задње време уопште нисам ценила, шта да радим? Како да га заборавим? Хвала.

Одговор
21.05.2015

Поштована, отворен и искрен разговор са бившим дечком може донети нове информације и олакшати вашу одлуку: обнављање везе или прихватање раскида. Могуће је да сте обоје прерасли вашу везу, и да је сазрело време да се посветите трагању за новим партнерима. У случају дефинитивног раскида, није потребно да га заборавите, потребно је да га преболите и да се са миром и спокојем сећате лепих тренутака које сте проживели са њиме. Срдачни поздрави, Јован Ратковић.

ЧЕСТА НЕРАСПОЛОЖЕЊА.
16.02.2015

Имам 22 године, успешна сам студенткиња треће године права и имам осцилације у расположењу. Дешава ми се да се пробудим нерасположена, знајући да немам разлога за то, али и неспособна да то променим. Медјутим следећег дана, или некад чак и у року од неколико сати се то промени, и размишљам скроз позитивно. То траје већ пар година. Не примећујем то само ја, казу ми другарице да често одлутам, почнем да уздишем, а ја то понекад ни не приметим. Мисли ми одлутају без одређеног разлога. Те осцилације заиста умеју да ми сметају, јер сам нерасположена без разлога, или бар не знам из ког разлога... Како да то променим?

Одговор
18.02.2015

Поштована Слађана, осцилације у расположењу, саме по себи, када не ометају задовољавање наших потреба и остваривање наших жеља и амбиција – не представљају неки проблем, и могу се сматрати нормалним. У сваком случају, и добро расположење и нерасположење никад нису без разлога. Испод наших расположења, налазе се наша очекивања и мисли о непосредној будућности као и о ономе што нам се дешава акутелно у животу. Када дође до стања нерасположења о коме говориш, покушај да (баш тада, у тим тренутцима) откријеш како си нерасположена, које мисли, осећања, очекивања или доживљаји у теби покрећу то нерасположење, шта је то што не ваља у прошлости, садашњости или твом односу према будућности што би могло у теби да покрене то нерасположење. Осим бављења својим повременим нерасположењем, важно је да се позабавиш најопштијим питањима твог живљења, тј. колико си ти задовољна собом на плану образовања, рада, љубави, дружења, интересовања, осамостаљивања од родитеља? Успеси и акција на овим пољима, свакако доприносе добром расположењу. Срдачни поздрави, Јован Ратковић.

МУЖ НИЈЕ НА МОЈОЈ СТРАНИ.
10.02.2015

Имам 34 године, троје деце и живим у другом браку који желим да сачувам. У први брак сам ушла млада и непромишљена, и родила првог сина. Као у некој бајци, сам упознала свог садашњег супруга, који ме је очарао својом смиреношћу, пажљивошћу и благом нарави.

У почетку смо имали романтични однос, а онда и све озбиљнији. Постепено и благо сам уводила новог човека у живот мог сина, и њих двојица су брзо развили један заиста диван однос. Тада сам решила да желим да проведем остатак живота са њим. Међутим, ја сам била распуштеница! Са дететом и то се његовим родитељима ми се није свидело. Неверујем да је толико битно колико је та његова борба са самим собом трајала, битно је да је после многих раскидања и мирења преломио и да смо постали породица, што је на крају прихватила и његова мајка, која се била противила избору свога сина. Ствари су кренуле узлазном путањом. Његов прелазак на боље радно место дао нам је шансу да створимо кров над главом. Ситуација у његовој породичној кући деловала је идилично. Тако да је уз моју иницијативу и његову жељу да кад тад ту и завршимо, створена идеја да и ми ту направимо кућу, заправо спрат на његовој породичној кући. То смо и реализовали. У међувремену, родиле су нам се две ћерке, тако да би нас петоро сада требали да уживамо...Међутим...

Од дана када ми је његова мајка рекла да то што је он преломио да ипак буде самном незначи да он није везан за њу, схватила сам да ће многе ствари да се промене. Својим утицајем на њега, покушавала је, константно, да стави мене и наш живот у други план(мој супруг се неслаже с тим). На пример, она се с њим договара за одлазак у куповину, а мене питају да ли ми нешто треба. Никад нисам знала да ли после посла долази право кући или су се њих двоје договорили нешто. Кад га питам што ми није јавио, каже да је заборавио(што сам сигурна да је истина). Однос измедју мог сина и њега је почео да се мења. С обзиром да је мој супруг све своје слободно време проводио с децом свог рођеног брата, ваљда је моје дете постало ривал. За сваку глупост која се деси у дворишту између деце(а буде их доста, и то све деца његове фамилије), мој син буде кажњен и послат у кућу. Њих двојица више немају скоро никакву комуникацију.

Кулминацију сам доживела кад ми је његова мајка рекла да своја лоша осећања, према мом сину, "некако потискује“ (а иначе смета јој њено порекло, пошто на зна ко му је отац). Мој муж, какав год проблем настане између мене и било кога из нашег окружења, никад нестаје на моју страну. На море смо увек ишли у неком друштву. Муж иде на море с друштвом и породицом, док ја схватам да смо ми породично кренули с друштвом на море. А,можда мени не бих ништа од нога толико сметало да сам се боље снашла у месту у ком живимо. Нећу да кажем да сам незнам колико урбана, али мој живот је био много темпераментнији од овог који сада живим. У месту ком сам сада, немам где с децом ни да прошетам, док не седнем у ауто.

Била сам запослена и била задовољна послом, а сада сам по цео дан код куће. Знам да су деца мала и да тако тренутно мора да буде, али ако желим да одем, са децом, на кафу код куме, потребна је читава организација. Мој супруг каже да шта год он уради ја нисам задовољна. У томе има истине,зато што су ретке ствари које уради само за нас двоје. Мој муж ми стално недостаје. Јесте се окренуо мени и сада се самном договара о свему, али ме више невиди нити ме чује као раније. Да ли сам депресивна или сам само хронично незадовољна?

Одговор
11.02.2015

Поштована Гордана, разумео сам да сте у браку са особом на коју по вашем запажању превелики утицај има његова мајка и његова родбина која емоционално одбацује вашу ћерку из првог брака, а делимично и вас. На основу писма сам запазио и да сте незадовољни тиме што сте удајом за садашњег мужа почели да водите мање интензиван и динамичан живот, постали сте мање самостални, не радите, а разумео сам да је додатни извор вашег незадовољства браком и породицом и то што мало шта радите као породица (у смислу ви, ваш муж и ваше троје деце) већ сте махом уклопљени у мужевљеву фамилију (са њима идете на летовања и друго) или пак као брачни партнери (ви и ваш сурпуг), а ви желите да више функционишете као брак и породица, а да имате јасније разграничење у односу на мужевљеву фамилију, посебно у односу на његову мајку.

Мислим да ове чињенице које сте изнели, у склопу ваших животних очекивања, жеља и стремљења (да будете самостална жена, да радите, да са супругом будете повезани и блиски, да супруг буде на вашој страни, да као породица будете одвојени од његове мајке и фамилије, и да са њима ступате у равноправне односе а не да будете потчињени његовој фамилији) природно и логично доводе до вашег незадовољства и нерасположења. Тј., ваше незадовољство има конкретне и рационалне разлоге (тако пишете у свом писму). Дуготрајно незадовољство, доживљај ухваћености у замку, доживљај беспомоћности да проблеме решите – може довести до депресивности (снижено расположење, снижен капацитет за радовање и доживљавање задовољства, смањен ниво енергије и успешности у породичним и радним активностима, проблеми са спавањем). Да ли је код вас осим до незадовољства дошло и до депресивности, то се из вашег писма не може видети. Мислим да ваше питање крије још једно друго питање, а то је: „Да ли ја умишљам да имам проблем или стварно имам проблем?“

На освнову вашег писма, сматрам да имате проблем, и то сам резимирао на почетку овог мог одоговора. Даље питање, које нисте поставили, је како да решавате свој проблем? Мислим да можете да га решавате сталним разговорима са супругом, изношењем шта све по вама у вашем (брачном) односу ваља а шта не ваља, шта желите да се промени, да од њега тражите одређене промене. Истовремено, мислим да бављење његовом мајком неће довести до неких промена, већ да је решење у односу вас и вашег супруга. Са друге стране, можете да ставите на дневни ред ваше запошљавање, тј. да почнете да активно тражите посао. То што су деца мала може бити изговор, деца по навршеној првој години док сте ви и ваш супруг на послу може у почетку да чува бејби-ситерка коју ћете ангажовати, а касније (а и сада) их ваш супруг и ви можете одводити у јаслице и касније вртић. Када се запослите, имаћете свој извор прихода, свој део живљења независан од мужевљеве фамилије, бићете мање изложени понашању свекрве.

Такође, можете са својим мужем покренути питање пресељења ваше петочлане породице на неку другу локацију. На тај начин (који свакако није лак, пре свега финансијски, али можда, бар дугорочно гледано није и неизводљив, посебно када се и ви запослите) би ваша петочлана породица могла да почне да функционише као аутономна заједница, при чему ће утицаји свекрве бити смањени на најмању могућу меру. Ово би била нека моја размишљања на задату тему, предлажем вам да и ви размишљате о начинима решавања проблема у коме се налазите. Срдачни поздрав, Јован Ратковић.

КОНФУЗИЈА ИДЕНТИТЕТА И АУТОДЕСТРУКТИВНОСТ.
05.02.2015

Студент сам треће године Факултета за менаџмент, имам двадесет једну годину. У последње време запажам код себе изразиту аутодеструктивност. Мој живот и будућност, у сваком погледу доведени су у питање.

Прво, од средње школе осећам да професија коју сам изабрао није за мене, иако резултати не изостају, проблем је у томе што сам ја професију бирао мислећи о исплативости посла којим ћу се бавити, а не о томе да посао треба да испуњава човека. Управо због тога у последње време имам проблема са учењем градива, размишљам да напустим факултет, иако ми се то сада не чини као рационална варијанта. Све теже учим и неке баналне садржаје, треба ми све више и више времена за учење, и осећам да улазим у један безизлаз по овом питању.

Затим, проблем са сексом. Не привлаче ме лепе жене, што ми тренутно представља проблем, јер ми је девојка јако пријатне спољашњости (што није случај са мојим бившим девојкама). Све је почело у раним тинејџерским данима, када сам анализирајући своје шансе код женског пола свој фокус усмерио на девојке мање привлачне спољашњости, што је сада прешло у неку врсту фетишизма. У вези смо месец дана и пар пута смо покушали да водимо љубав, неуспешно. Проблем је импотенција, сваки пут када сам са њом, иако у другим приликама (са другим девојкама мање привлачније спољашности) моје функције су у савршеном реду. Веза ми прија и гајим деликатна осећања према садашњој девојци али опет користим сваку прилику да је преварим, иако се после не осећам добро и мучи ме савест, не могу престати.

Кад је о варању реч, увек су у питању мање привлачне девојке од моје садасње. Да ли је опет у питању тај могући проблем фетиша који сам можда нехотично изградио?

Поред свих ових наведених ствари јавља се проблем са алкохолом који конзумирам у великим количинама (неретко сам), уживам лаке дроге (канабис), коцкам се, дешава се да изгубим суме новца који премашују мој месецни приход и постао сам пушач (две пакле на дан) иако сам раније био велики противник дувана (чак ми и смета). Као да све што радим, радим како бих допринео свом нестајању и уништењу, а сам не могу то да зауставим. Шта Ви мислите?

Одговор
06.02.2015

Поштовани Петре, добро је што отворено износиш своје проблеме, патње и доживљаје, јер то говори да си спреман да се суочаваш са пролемима а и отвореност и искреност је први услов њиховог решавања.

Проблем са сексом и односом према девојкама би могао да буде путоказ за све остало. Мислим да се не ради о фетишу, него о твом осећању личне инфериорности и истовременој жељи (или чак императиву) да на партнерку (а и себе) оставиш добар утисак (ти најбоље знаш шта то за тебе лично значи).

Због тога (доживљај инфериорности и императив „оптималности“), си се раније опредељивао за „зихерашку тактику“, да имаш посла са девојкама које ти се мање свиђају или пак које ти се уопште не свиђају, да би са њима био сексуално успешан, јер, што ти се девојка мање свиђа то имаш мањи императив да оставиш савршен утисак а самим тим ти сексуалност боље функционише, јер си опуштен.

Мислим да је добро што си се охрабрио да напустиш ову дефанзивну и да не кажем кукавичку тактику, тиме што си започео везу са девојком која ти се стварно свиђа. То што сте месец дана у вези а нисте остварили задовољавајући сексуални однос, заиста ништа не значи. Многи парови и по више месеци на почетку не успеју да остваре никакав секс, па онда те ствари крену на боље и касније у тој сфери почну одлично да функционишу, и онда се са осмехом осврћу на тај почетни период страхова, тензије, „фрке“, стида – ниокочега. А ти си, чини ми се на основу твог писма, решио да „мораш да будеш невиђени фрајер“ и „страшан ј....“. Што ће рећи, превише се бавиш ’сликом о себи’, при чему занемарујеш оно што се стварно догађа, своје доживљаје и осећања у датом ’овде и сада’ кад си са својом девојком.

Вероватно се много стидиш себе када твој учинак није у складу са твојом замишљеном сликом о себи и свиме ониме што ти „мораш“ и „требаш“. То што се осећаш кривим када превариш девојку према којој како кажеш гајиш деликатна осећања, је знак да је дошло време да одустанеш од тог незрелог начина рехабилитовања свог самопоштовања (путем „успешног“ секса са девојком која ти се не свиђа).

Мој предлог је да се фокусираш на своју девојку и даљи развој ваше везе, да одустанеш од варања јер ти тај начин самодоказивања више није потребан. Да наставите са покушајима остваривања сексуалног односа и то полако, без икаквог имепратива са било чије стране. Да нигде не журиш, да се у почетку задовољаваш мањим, а то значи на пример љубљењем и лаким петингом. Да одустанеш од императива да ти ту „мораш“ нешто специјално да постигнеш, да пратиш своје узбуђење и идеш за њиме а не да идеш за својим замислима о томе шта и како треба да урадиш. Да активно развијаш и негујеш све аспекте односа са девојком, да водиш са њом разговоре о свему, отворено, без стида и страха.

Твоје проблематично пијење, пушење, злоупотребе психоактивних супстанци и коцкање, је мислим прешло сваку границу и неопходно је да се обратиш за стручну помоћ по том питању. Са једне стране, та понашања која си описао, вероватно служе твом само-анестезирању, да не осећаш неку своју патњу или тугу коју носиш у себи. Ако ти се то чини вероватним, било би добро да започнеш само-истраживање тога, да уђеш у контакт са тим нечим у себи, да видиш шта би са тиме могао да урадиш уместо овог садашњег начина у виду само-анестезирања, на један, лепо си то приметио, врло ауто-деструктиван начин. Ту своју (по мојој претпоставци, која уопште не мора да буде тачна) унутрашњу патњу и тугу, би рецимо могао да компензујеш кроз љубав и присан однос са својом садашњом девојком. За почетак компензујеш, а касније и исцелиш. Љубав чини чуда. А да од пића, дроге, цигарета и коцкања потпуно одустанеш.

У свему овоме, врло је вероватно да ће ти ипак бити потребна помоћ стручњака. Ово са учењем, могуће је да се и ту буди у теби нека твоја аутентичност, нешто што би те како ти кажеш испуњавало а не само да је базирано на очекивању да донесе новац. Можда је за сада прикладније да се директно ухватиш у коштац са темама: љубав/сексуалност и одустајање од сета угрожавајућих понашања (пиће, дрога, пушење, коцка), а да решавање дилеме око студија оставиш за касније, тј. да за сада наставиш са високом школом коју похађаш. Велики поздрав, Јован Ратковић.

Како да се ослободим кошмарних снова?
01.02.2015

Поштовани, имам 40 година и проблем због кога не знам коме да се обратим. Проблем није велик али у сваком случају један од оних које бих покушао да решим ако је то могуће. Код психолога сам последњи и једини пут био пре три године након смрти оца услед туге која ме је тада обузимала. Било ми је потребно само да причам тада са неким о томе, и сада сам скроз научио да живим са тим. Пре око месец дана почео сам да имам необичне кошмарне снове након којих се будим јако уплашен, узнемирен и тужан и касније имам проблема да се опустим и заспим поново.

Описаћу укратко два три кошмара. Први се односи на мога оца који је у сну жив али не жели да ме види и одлази у другу породицу. Други сан се односи на чланове породице са очеве стране којима не верујем и у сну имају лоше намере а трећи о мојој супрузи коју сам у сну изневерио и која ме се одриче. Сви снови се углавном односе на особе чије љубави никако не могу да постанем вредан или коју у сну издајем. Да ли постоји неки начин како да побољшам квалитет свога сна или да бар након тих снова немам превелик проблем са враћањем у реалност, шта је сан а шта истина? Унапред хвала

Одговор
02.02.2015

Поштовани Здравко, мислим да је најбоље да се поново јавиш свом ранијем или пак неком другом психотерапеуту. Сновима које сањаш последњих месец дана, несвесни део твоје личности жели нешто да каже твом свесном делу. Пошто се ти тим сновима узнемирујеш, није лако да сам откријеш њихово значење и функцију – шта твоје несвесно теби сада поручује.

Предлажем да потражиш психотерапеута гешталт или психоаналитичке оријентације, је те две “врсте” психотерапеута знају најбоље да раде са човековим сновима. На оваквој психотерапији, осим решења проблема спавања, имаћеш прилику да боље упознаш себе и побољшаш различите аспекте свог живљења, посебно оне које се односе на емотивни аспект. Срдачни поздрав, Јован Ратковић.

Питајте психолошког саветника

"Поштовање, било би ми јако драго ако ми можете одговорити на моју поруку јер ми је потребан стручан савет. Са дечком сам 5 година, он је увек према мени био пажљив, волео ме је и ја њега још увек волим али..."

"Имам 22 године, успешна сам студенткиња треће године права и имам осцилације у расположењу. Дешава ми се да се пробудим нерасположена, знајући да немам разлога за то, али и неспособна да то променим..."

"Имам 34 године,троје деце и живим у другом браку који желим да сачувам. У први брак сам ушла млада и непромишљена, и родила првог сина. Као у некој бајци, сам упознала свог садашњег супруга, који ме је..."

"Студент сам треће године Факултета за менаџмент, имам двадесет једну годину. У последње време запажам код себе изразиту аутодеструктивност. Мој живот и будућност, у сваком погледу доведени су..."

Анкета

Која тема вас највише занима?

Форум